Antoan de Sent Egziperi "Mali princ"

(odlomci o vodi)

 

 

- Dobar dan - reče mali princ.

- Dobar dan - odvrati trgovac.

To je bio trgovac naročitim pilulama koje gase žeđ. Čovek proguta jednu nedeljno i ne oseća više potrebu da pije.

- Zašto to prodaješ? - zapita mali princ.

- To je velika ušteda u vremenu - odgovori trgovac. - Stručnjaci su izračunali da čovek uštedi 53 minuta nedeljno.

- A šta čini s tih 53 minuta?

- Čini šta mu je volja...

"Da ja imam na raspolaganju 53 minuta", pomisli mali princ, "zaputio bih se sasvim lagano ka nekom izvoru..."

 

 

Bio je osmi dan od mog prinudnog sletanja u pustinju i slušao sam priču o trgovcu ispijajući poslednju kap svoje zalihe vode.

- Ah! - rekoh malom princu. - Tvoje uspomene su veoma lepe, ali ja još nisam popravio svoj avion. Nemam više ni kapi za piće i bio bih srećan kada bih ja mogao koračati veoma lagano ka nekom izvoru!

- I ja sam žedan... potražimo neki izvor...

Načinih umornu kretnju: besmisleno je tražiti izvor nasumice u bezmerju pustinje. Ipak krenusmo. Dok smo časovima koračali ćuteći, pade noć i zvezde počeše da se pale. Primećivao sam ih kao u snu, jer me je pomalo hvatala groznica od žeđi.

- Znači i ti si žedan? - zapitah ga. Ali on ne odgovori na moje pitanje. Samo mi reče:

- Voda može biti dobra i za srce...

Nisam razumeo njegov odgovor, ali oćutah... Znao sam dobro da ga ne treba pitati.

- Pustinja je lepa - dodade on - Pustinju krasi to što se u njoj negde skriva izvor.

U čudu odjednom shvatih to tajanstveno zračenje peska. Kada sam bio mali, stanovao sam u jednoj staroj kući, a po predanju je u njoj bilo skriveno blago. Naravno, niko nikad nije uspeo da ga otkrije, a možda ga čak nije ni tražio. Ali zbog tog blaga cela kuća je izgledala kao začarana. Moja kuća je u dubini svog srca čuvala tajnu...

- Da - rekoh malom princu - bilo da je reč o kući, zvezdama ili pustinji, njihovu lepotu čini ono što je nevidljivo!

I tako koračajući, u osvit dana otkrih studenac. 

 

Studenac do kojeg smo stigli nije ličio na saharske studence. Saharski bunari su obično rupe iskopane u pesku. Ovaj je ličio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela, tako da sam mislio da sanjam.

- To je čudno - rekoh malom princu. - Sve je spremno: čekrk, vedro i uže...

On se nasmeja, dohvati uže, zavitla čekrk. A čekrk zacvile kao stari vetrokaz pod naletima vetra koji je dugo spavao.

- Čuješ li - reče mali princ - mi budimo ovaj kladenac i on peva...

Nisam želeo da se on napreže:

- Pusti mene! - rekoh mu. - To je suviše teško za tebe.

Lagano podigoh vedro do kamene ograde. Postavih ga na nju tako da se ne kriva ni tamo ni amo. U ušima mi je brujala pesma čekrka, a u vodi, koja je još podrhtavala, video sam kako podrhtava sunce.

- Žedan sam te vode - reče mali princ - daj mi da pijem...

I shvatih šta je on tražio! Podigoh vedro do njegovih usana. On se napi sklopljenih očiju. Bilo je prijatno kao na praznik. Ta voda se odista razlikovala od hrane. Proistekla je iz hoda pod zvezdama, iz pesme čekrka, iz napora mojih ruku. Bila je dobra za srce, kao dar. Isto tako, kada sam bio mali, svetlost božićne jelke, muzika ponoćne molitve, blagost osmeha, davali su sav sjaj božićnom poklonu koji sam dobijao.

- Ljudi sa tvoje planete - reče mali princ - gaje pet hiljada ruža u jednom istom vrtu... i ne nalaze u njemu ono što traže...

- Ne nalaze ga - odgovorih...

- A ipak, ono što traže moglo bi se pronaći u jednoj jedinoj ruži ili u malo vode...

- Svakako - odgovorih. I mali princ dodade:

- Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.

Napio sam se. Disao sam punim plućima. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srećan i zbog te boje meda...

 

 

 

 

  

 © Caspar 2012